Zavod za zapošljavanje višak radnika šalje na Biro

Marina kaže:

БИРО – Милозвучна реч, позајмљена из француског језика, која се некада користила да се њоме замени исто тако умилна и ушима пријатна латинска именица, канцеларија. Највероватније је у наш језик дошла преко руског, мада то не могу да тврдим са сигурношћу. У сваком случају, није се укоренила, осим у називу две институције, од којих једна већ одавно не постоји на нашим просторима. Биро за изгубљене/нађене ствари и Биро за незапослене.
”Што изгубиш, не тражи! Што нађеш, не кажи!”
Из овога се јасно види каква је судбина прве од две наведене институције. Али, зато ова друга не посустаје, напротив, све је моћнија, организованија и бесмисленија. Мењала је више пута свој назив, и реч биро се одавно не повезује са њеним званичним именом. У колоквијалном, свакодневном језику, међутим, нико је другачије и не зове.
”-Где ћеш?
-Идем на биро.”
Зашто се, уопште, иде тамо?
Па, да се јавиш, кажеш лепо ”Добар дан” и ”Довиђења”, и да ти нареде кад опет да дођеш да се (при)јавиш, уз обавезну претњу, да не касниш, јер има да те бришу из листе пријатеља, ако одоцниш само минут и по и тр'ес две секунде. А при том ти не понуде ни кафу да попијеш! Безобразлук! Евентуално, мож’ да седнеш, али није обавезно. То је место где се запошљавају жене, ћерке и швалерке, и понеки татин син, а незванични назив радног места им је ”бубрег у лоју”. Сан сваке незапослене особе је да буде део те екипе, зато што је њима у опису посла да терају друге да сами траже запослење. Јер, боже мој, ”како ми да вам нађемо посао, то морате сами!” Па за кој’ андрак ме онда свака три месеца масирате да вам долазим на ноге!?