Njuz reportaža: Lokalni nasilnik još uvek nije ubio ženu

Na prvi pogled deluje kao svako drugo selo u Srbiji

VALJEVO, 5. maj 2011. (Njuz) – Selo Borivo nedaleko od Valjeva, na prvi pogled se ne razlikuje od bilo kog sela u ovom delu Srbije. Sređene i održavane kuće, voćnjaci u dvorištu, cveće na terasama, čine da ono deluje kao mesto na kojem se odvija idiličan seoski život. Ipak, meštani poslednjih meseci žive u konstantnom strahu, jer svakog dana očekuju da bi lokalni siledžija M.K. mogao da ubije svoju suprugu I.K.

Po dolasku u selo sreli smo se sa Milojkom Simićem, automehaničarem, koji M.K. poznaje još od detinjstva.

– Još kao mali voleo je da se pobije, nema onoga koga M.K. nije pretukao. Većinu i po nekoliko puta. Ne samo kod nas i u ostalim selima se znalo za njega. Čim bi ga neko malo duže pogledao, odmah bi ga napao i pretukao, bez obzira koliko je taj bio stariji ili jači. Ali znate, bio je mlad, svi smo verovali da će se smiriti kada se nađe posao, oženi se i dobije decu – izjavio je Milojko.

M.K. se zaposlio kao autoprevoznik i oženio pre devet godina. Njegov kum na venčanju bio je Slaviša Petrović, koga smo zatekli kako ispred svoje kuće menja akumulator na Jugu. On nam je otkrio da sa kumom ne priča skoro šest godina, jer ga je izvređao na slavi, rekavši mu “da je komunjara”.

– Mog dedu su ubili partizani i za mene ne postoji gora uvreda – započinje Slaviša dok pali “Drinu” –  Sa M.K. je još od mladosti delovalo da nije baš sve u redu, ali imao je i dobre trenutke. Umeo je nekada da se dobro našali, i nalazio mi se u nevolji, ne mogu da grešim dušu. Ipak, mnogo je voleo da se svađa i da se pobije. Kada se oženio mislio sam da će se smiriti, što sam mu i rekao na venčanju. Žena mu je bila poslušna i vredna, i nije ga mnogo provocirala. Ponekad bi viknuo na nju, nekoliko puta sam video da joj lupio šamar, ali ne previše jako i ne bez razloga. Koliko se sećam dok je bila trudna mislim da je skoro nijednom nije udario, barem ne u stomak.

Ubrzo nam se u dvorištu pridružila Slavišina supruga Stana, koja nas je ponudila domaćim kozijim sirom.

– Kad mu se rodila ćerka, potpuno se promenio, i od normalnog, ponekad malo agresivnog čoveka, postao je pravi ludak – kaže Stana – Po čitav dan se čulo kako viče na ženu, činilo mi se kao da su kod nas u bašti, a vidite gde je čak njegova kuća – pokazuje Stana prema kući udaljenoj oko sto metara.

– Počeo je sve češće da tuče ženu – umešao se Slaviša – Skoro svakog dana, nekada i po više puta dnevno. Dešavalo se da danima ne izlazila iz kuće, jer nije mogla da hoda.

Slavišinu priču prekinuo je dolazak komšinice Vesne, koja je svratila kada je čula da su došli novinari iz Beograda da prave reportažu o selu.

– Jao, koliko sam se samo uplašila kada ju je za Svetog Jovana terao da u sred noći gola ide kroz selo – otkriva Vesna – Ono je bilo strašno neprijatno gledati, ali takve stvari ne možeš da ne vidiš.

– Poslednjih meseci skoro da ni sa kim ne priča –  nastavlja Slaviša – I ja sam počeo da ga se plašim, jer kad god ga vidim nosi sekiru. Plašim se više da ga u oči pogledam, sve se mislim, da me možda ne napadne.

Meštani otkrivaju da su posebno strašne bile noći poslednjih nedelja, jer se na svakih nekoliko dana dešava da ih probudi vriska iz komšiluka.

– Koliko sam samo puta rekla Slaviši, gotova je, ubio ju je – kaže Stana – Srećom nije, videla sam je baš pre nekoliko dana. Jako mi je žao žene, dobra je ona, ali eto, ne možeš da joj pomogneš.

– Ja mislim da je pitanje dana kad će je ubiti – rekla je Vesna i dodala da je ona već smislila šta će da kaže novinarima kada se to bude dogodilo i kada je budu pitali za izjavu o tom zločinu.

U celoj priči ostaje nejasno zašto niko od meštana nikada nije pozvao policiju, ili na bilo koji način pokušao da pomogne ženi koja već godinama trpi nasilje.

– Nije na nama da se mešamo u tuđe probleme. Bez obzira na to što godinama ne pričamo, kumovi smo i komšije. Svako treba da gleda svoja posla i da se brine za probleme u svojoj kući. Bilo bi jako ružno kada bismo se bavili tuđim životima i kada bismo brinuli tuđe brige – kaže Slaviša.

– Ali M.K. je luđi i od onog ludog Firčija – umešala se Stana.

– Ma i od Firčija i od Bojanića, njih dvojica zajedno nisu ludi kao on – tvrdi Slaviša.

Posle razgovora sa komšijama, uputili smo se ka kući M.K., koga smo ugledali kako sa sekirom u ruci šeta dvorištem. Neko vreme je gledao u našem pravcu, nakon čega smo shvatili da je ipak pametnije da se uputimo kući.

Marko Dražić